Šta je najteže kod organizacije iznenađenja

Ili – Kako je rođen supertajni vaučer

Pre nego što sam pokrenula Savršeno iznenađenje, organizovala sam brojna privatna iznenađenja dragim ljudima, porodici, prijateljima, kolegama. Jedno od njih bilo je za jubilarni rođendan mog dragog i podrazumevalo je tri meseca planiranja. Bila je to žurka iznenađenja sa 50 ljudi koji su svi imali zadatak da se prave da su zaboravili na njegov rođendan (osim dvoje-troje najbližih, da ne bi bilo sumnjivo). Neke od njih nije video po 20 godina, neki od njih su bili iz inostranstva, neki su imali super zanimljive priče o svom druženju sa njim iz rane mladosti itd. To je bila cela akcija koju samo ja znam kako sam organizovala, a da niko ne progovori, da mi svi dostave fotke iz raznih perioda njegovog života (za knjigu koju sam pravila), da se svi pojave na vreme na dogovorenom mestu, da muzika, klopa, torta, pokloni, iznenađenja, sve bude spremno… I najvažnije – da za ta tri meseca priprema On ni jednog trenutka ne posumnja da se nešto sprema.

Najteži deo tog posla je izdržati da ne kažeš toj osobi šta se sprema. Koliko mi se puta samo nasmešio brk dok smo sedeli zajedno, a meni stižu njegove fotke iz vojske, koliko puta sam se presekla u šetnji sa njim kada me zove muzičar da pita oko repertoara, i koliko sam puta poželela da mu ispričam sve dogodovštine koje su se tokom zavereničkog perioda dešavale između mene i ostalih saučesnika.

Ja inače dolazim iz porodice u kojoj za rođendan i Novu godinu nikada nemamo šta jedni drugima da poklonima jer niko ne može da izdrži i sve poklone razmenimo negde oko 20. decembra i bar tri dana pre rođendana. Dakle, težak genetski neizdrž!

A kakve to veze ima sa vaučerom? Dakle, kada sam pokrenula Savršeno iznenađenje, računala sam da ima i onih koji vole iznenađenja, ali im je najveći problem da se nešto ne „izlanu“ ili da nekako ne otkriju iznenađenje. Tako je nastao Supertajni vaučer u kojem darodavac nama daje podatke koji su nam potrebni za iznenađenje, određuje budžet u okviru kojeg treba da delamo, ali na kraju ni on ne zna šta će dobiti osoba za koju je iznenađenje naručeno. Tako izbegavamo mogućnost „kvarenja“ iznenađenja i izbegavamo da ako osoba i sazna da joj se sprema iznenađenje, „izvuče“ informacije pritiskajući darodavca raznim pitanjima. Ovako – on stvarno ne zna šta se sprema. Naravno, pitaćete me koliko smo Supertajnih vaučera prodali do sada? Iskreno, svega nekoliko (zanemarljivo u odnosu na naše druge vaučere), i sve su ih kupili ljudi sa (pomalo) avanturističkim karakterom. (Ne, nemojte da me pitate šta je to avanturistički karakter. Ko razume, shvatiće.) Ali, baš ti malobrojni, posebno su mi dragi jer su spremni da se upuste u avanturu i ujedno priznaju da im je teško da čuvaju tajnu :).