Ovaj cvet se još zove i „Hoću – neću“. Ko se seća detinjstva, to je ona biljčica čije smo listove otkidali naizmenično govoreći „hoću-neću“ da bismo odlučili da li ćemo nešto uraditi ili ne, ili da li nam simpatija uzvraća ljubav ili ne.

Sećam se jednog leta u Slankamenu kada sam se sa drugaricom šetala preko livade gde je baka izričito rekla da se ne muvamo jer ima zmija. Nas dve, desetogodišnjakinje, bile smo pametnije. Tamo smo nabasale i na „hoće-neće“ cvet. Pošto smo na osnovu prve stabljike dobile odgovor da nas zmija neće ujesti, nastavile smo hrabro sa postavljanjem ostalih pitanja dok smo gazile kroz duboku travu.

Tema dana bila je „hoću li biti…“. Smišljale smo razna zanimanja. Hoću li biti kuvarica, hoću li biti učiteljica, hoću li biti advokatica, hoću li biti zubarka, hoću li biti kraljica… Sećam se da sam bila na ivici suza jer se svako odbrojavanje završavalo za mene sa „neću“. Onda se moja drugarica Tamara dosetila da pitamo sledeću biljku hoću li biti pisac.

I bih.